У загушљивој полицијској станици, телефони су звонили непрестано.

In the stuffy police station, phones were ringing nonstop.

Драган је стајао пред шалтером, благо нервозан.

Dragan was standing at the counter, slightly nervous.

Његова тамна коса и широки осмех су били у оштром контрасту са озбиљним изразима лица полицајаца.

His dark hair and wide smile were in sharp contrast to the serious expressions on the faces of the police officers.

Окренуо се ка Јелени, полицајки са изразом скептицизма на лицу.

He turned to Jelena, a policewoman with a skeptical look on her face.

„Моје име је Драган,“ почео је он, „и овде сам да пријавим украденог једнорога на надувавање.“

“My name is Dragan,” he began, “and I’m here to report a stolen inflatable unicorn.”

Јелена је подигла обрву и погледала га са неверицом.

Jelena raised an eyebrow and looked at him with disbelief.

„Једнорога на надувавање?“ упитала је, не кријући свој цинизам.

“An inflatable unicorn?” she asked, not hiding her cynicism.

„Да, једнорога.

“Yes, a unicorn.

Он је розе боје са златним рогом.

It's pink with a golden horn.

Користим га сваког лета да плутам низ реку.

I use it every summer to float down the river.

Неко га је украо.“

Someone stole it.”

Полицијска станица је била испуњена брзином и озбиљношћу рада.

The police station was filled with the urgency and seriousness of work.

Ту су били столови са гомилама папира, официри у тамноплавим униформама и стална бука.

There were desks piled high with papers, officers in dark blue uniforms, and constant noise.

„Господине, имамо важнијих ствари,“ одбрусила је Јелена.

“Sir, we have more important things to deal with,” Jelena snapped.

„Не можемо трошити време на тражење детињастих играчака.“

“We can't waste time looking for childish toys.”

Драган је дубоко удахнуо, али није одустајао.

Dragan took a deep breath but didn’t give up.

„Молим вас, ви не разумете колико ми то значи.

“Please, you don’t understand how much this means to me.

То није само играчка.

It’s not just a toy.

Ја га користим сваке године са пријатељима, доноси ми радост.“

I use it every year with my friends; it brings me joy.”

Јелена је и даље изгледала неповерљиво, али нешто у Драгановим очима је натерало да се задржи.

Jelena still looked dubious, but something in Dragan's eyes made her pause.

Одлучила је да га барем саслуша.

She decided at least to hear him out.

„У реду,“ рекла је.

“Okay,” she said.

„Реците ми шта се управо догодило.“

“Tell me what happened.”

Драган је описао како је оставио једнорога поред обале.

Dragan described how he’d left the unicorn by the shore.

Када се вратио, више га није било.

When he came back, it was gone.

Било му је срце сломљено.

His heart was broken.

„Једнорог је део мог живота.

“The unicorn is part of my life.

Помаже ми да се опустим и осећам срећно.

It helps me relax and feel happy.

Молим вас, Јелена, потребна ми је ваша помоћ.“

Please, Jelena, I need your help.”

Јелена је дубоко уздахнула.

Jelena sighed deeply.

Његов ентузијазам и истрајност су је дирнули.

His enthusiasm and persistence touched her.

Могла је осетити колико му је ствар важна.

She could feel how important this was to him.

Донела је одлуку.

She made a decision.

„У реду, Драгане,“ рекла је нежније.

“Alright, Dragan,” she said more gently.

„Испунићу пријаву.

“I’ll file a report.

Погледаћемо шта можемо да урадимо.“

We’ll see what we can do.”

Дни су пролазили и једнорог је био трајно у мислима.

Days passed, and the unicorn stayed on his mind.

А онда, једног јутра, Драган је пронашао једнорога враћеног код своје куће са белешком: „Позајмљен за свадбено фотографисање.

Then, one morning, Dragan found the unicorn returned at his house with a note: “Borrowed for wedding photos.

Хвала.“

Thanks.”

Јелена и Драган су се срели поново у станици.

Jelena and Dragan met again at the station.

Драган је захваљивао Јелени из дна срца.

Dragan thanked Jelena from the bottom of his heart.

„Хвала вам!

“Thank you!

Научио сам да се борим за оно што ми значи,“ рекао је са осмехом.

I’ve learned to fight for what matters to me,” he said with a smile.

Јелена је такође осетила промену.

Jelena also felt a change.

„А ја сам научила да не судим о људима пре времена,“ додала је са благим осмехом.

“And I’ve learned not to judge people too quickly,” she added with a slight smile.

И тако је полицијска станица, са свом својом озбиљношћу, постала место малог чуда.

And so the police station, with all its seriousness, became the scene of a small miracle.

Драган је добио свој једнорог на надувавање назад.

Dragan got his inflatable unicorn back.

Јелена је добила нови поглед на свој посао.

Jelena got a new perspective on her job.

Можда живот понекад и стварно није био толико озбиљан.

Perhaps, sometimes, life really wasn’t so serious.

Крај.

The End.