Бело, хладно светло трепери на таваници.

White, cold light flickered on the ceiling.

У психијатријском оделу, све је стерилно и мирно.

In the psychiatric ward, everything was sterile and calm.

Александрар, млади и занимајући се психолог, корачао је полако према Миличиној соби.

Alexander, a young and dedicated psychologist, walked slowly towards Milica's room.

Била је летња сезона, и жарке сунчеве зраке обасјавале су мале прозоре, али унутра је било свеједно хладно.

It was the summer season, and the scorching sun rays illuminated the small windows, but inside it was still cold.

Милица, бриљантна али узнемирена студенткиња, седела је на кревету.

Milica, a brilliant but troubled student, was sitting on the bed.

Њена плаховитост и страхови водили су је овде.

Her volatility and fears had brought her here.

Њено понашање постало је нестабилно и због тога је сада била под опсервацијом.

Her behavior had become unstable, and because of that, she was now under observation.

Бојала се неуспеха и одбацивања.

She was afraid of failure and rejection.

Александар је ушао у собу.

Alexander entered the room.

Његове очи биле су пуне разумевања, али и страха.

His eyes were full of understanding but also fear.

Био је млади психолог и није желео да направи грешку.

He was a young psychologist and didn’t want to make a mistake.

Морао је да процени њено стање за повратак у школу.

He had to assess her condition for her return to school.

Промишљао је како да пробије њен зид неповерења.

He pondered how to break through her wall of distrust.

"Добар дан, Милица," рекао је тихо.

"Good afternoon, Milica," he said softly.

"Како се осећаш данас?"

"How are you feeling today?"

Милица га је гледала искоса и ништа није рекла.

Milica looked at him sideways and said nothing.

Ветар је благо померао завесу на малом прозору.

The wind gently moved the curtain on the small window.

"Знаш, овде сам да ти помогнем," настављао је Александрар.

"You know, I'm here to help you," Alexander continued.

"Без твоје сарадње, нећемо моћи да те пустимо назад у школу."

"Without your cooperation, we won't be able to let you go back to school."

Она је и даље ћутала, али у очима су јој се појавиле сузе.

She still remained silent, but tears appeared in her eyes.

Александрар је знао да мора да нађе начин да јој покаже да је безбедна.

Alexander knew he had to find a way to show her that she was safe.

"Милица, сви ми имамо страхове," рекао је лагано.

"Milica, we all have fears," he said gently.

"И ја сам понекад уплашен. Али важно је да о томе причамо.

"I am scared sometimes too. But it’s important to talk about it.

Могу ли ти помоћи ако ми кажеш шта те заиста мучи?"

Can I help you if you tell me what really troubles you?"

Она је дубоко удахнула.

She took a deep breath.

"Бојим се... да поново не успем. Не могу да поднесем још један неуспех."

"I'm afraid... of failing again. I can't handle another failure."

Александар је климнуо главом.

Alexander nodded.

"Разумем те. Али знаш, неуспеси су део живота.

"I understand you. But you know, failures are part of life.

Они нас уче и чине нас јачима. Ниси сама у томе."

They teach us and make us stronger. You aren’t alone in this."

Милица је одједном заплакала и почела да прича о свим својим страховима и несигурностима.

Milica suddenly started crying and began to talk about all her fears and insecurities.

Било је тешко, али је знала да мора да буде искрена.

It was hard, but she knew she had to be honest.

Александрар ју је пажљиво слушао, осећајући њен бол.

Alexander listened carefully, feeling her pain.

"Хвала ти што си ово поделила са мном," рекао је након неког времена.

"Thank you for sharing this with me," he said after a while.

"То је велики корак. Заједно ћемо радити на томе да тебе поново вратимо у школу.

"It's a big step. We will work together to get you back to school.

Верујем у тебе."

I believe in you."

Милица је осетила олакшање.

Milica felt relieved.

Моћи ће да настави са својим животом и образовањем.

She would be able to continue with her life and education.

Александрар је научио важну лекцију - емпатија је кључна у његовом послу.

Alexander learned an important lesson - empathy is crucial in his work.

Под светлима трепереће неонске лампе, у хладној просторији, почела је да се рађа нада.

Under the flickering lights of the neon lamp, in the cold room, hope began to be born.

Милица је научила да прихвати своје слабости као део процеса оздрављења, а Александрар је схватио колико је важно бити човечан и склон разумевању у свом послу.

Milica learned to accept her weaknesses as part of the healing process, and Alexander realized how important it is to be humane and understanding in his job.

Док су се сунчеви зраци спуштали низ беле зидове, будућност се чинила мало светлијом за обоје.

As the sun rays descended down the white walls, the future seemed a bit brighter for both of them.