Тог топлог летњег дана у Парку Данубе у Новом Саду, Милан је нервозно намештао ћебе за пикник.

That warm summer day in Danube Park in Novi Sad, Milan nervously adjusted the picnic blanket.

Ветар је доносио мирис свеже траве, а звук птица је испуњавао ваздух.

The wind carried the scent of fresh grass, and the sound of birds filled the air.

Он је погледом тражио Анђелу, која је корачала ка њему с корпом пуној хране.

He was scanning the area for Anđela, who was walking towards him with a basket full of food.

„Здраво Милане!“ весело га је поздравила Анђела.

"Hello Milan!" Anđela greeted him cheerfully.

Њена смеђа коса је сјајила на сунцу, а осмех јој је био топао.

Her brown hair shone in the sunlight, and her smile was warm.

Милан је осетио како му се срце убрзало.

Milan felt his heart race.

То је био тај дан.

This was the day.

Дан када ће јој рећи све.

The day he would tell her everything.

Сели су и почели да уживају у пикнику.

They sat down and began to enjoy the picnic.

Сендвичи, воће и колачи су били испред њих.

Sandwiches, fruit, and cakes were spread out before them.

Милан је знатижељно гледао Анђелу док је покушавао да сабере храброст.

Milan was watching Anđela curiously, trying to muster the courage.

Знао је да има сазресног нешто важно.

He knew he had something important to say.

„Анђела, хтео сам да ти кажем нешто,“ почео је Милан, али баш у том тренутку чуо се жамор и зујање.

"Anđela, I wanted to tell you something," Milan began, but just at that moment, there was a murmur and buzzing sound.

„Шта је то?“ питала је Анђела и осврнула се.

"What is that?" Anđela asked, looking around.

Пре него што је Милан могао ишта да каже, пчела је полетела према Анђели и убола је у руку.

Before Milan could say anything, a bee flew towards Anđela and stung her on the arm.

Њено лице је одмах постало бело, а очи су јој се шириле од страха.

Her face immediately turned pale, and her eyes widened with fear.

Анђела је почела да се држи за руку, а њено дисање се погоршавало.

Anđela started clutching her arm, and her breathing worsened.

„Милан, пчела ме убола... Ја... имам озбиљну алергичну реакцију...“ једва је изговорила.

"Milan, the bee stung me... I... have a severe allergic reaction..." she barely managed to say.

Милан је знао за њену алергију, али никад није био у оваквој ситуацији.

Milan knew about her allergy but had never been in such a situation before.

Брзо је извадио медицински комплет из њене торбе.

He quickly pulled out a medical kit from her bag.

Ту је била епинефринска шприца, али никад није савладао како се користи.

There was an epinephrine injector, but he had never mastered how to use it.

„Анђела, морам ти дати овај лек,“ рекао је с дрхтавим рукама.

"Anđela, I need to give you this medication," he said with trembling hands.

Њено лице је постајало све више црвено, а дисање све теже.

Her face was becoming redder, and her breathing more labored.

Собирао је храброст и присетио се инструкција које је једном видео.

He mustered his courage and recalled the instructions he had seen once.

„Биће све у реду, Милане,“ промрмљала је Анђела, морајући му веровати.

"Everything will be okay, Milan," Anđela mumbled, having to trust him.

Милан је дубоко удахнуо и притиснуо шприцу на њену ногу.

Milan took a deep breath and pressed the injector to her leg.

Анђела је затворила очи, али дисање је почело да се побољшава.

Anđela closed her eyes, but her breathing started to improve.

У том тренутку се на видику појавио тим хитне помоћи, баш у прави тренутак.

At that moment, an ambulance team appeared in sight, just in time.

Милан је још увек држао шприцу док су стигли до њих.

Milan was still holding the injector as they reached them.

Болничари су брзо преузели бригу о Анђели и понели је до кола.

The paramedics quickly took over caring for Anđela and carried her to the ambulance.

Милан је стајао у месту, гледајући за њима.

Milan stood in place, watching them leave.

Када су је одвезли, спустио се на колена и осетио олакшање.

Once they were gone, he sank to his knees and felt a wave of relief.

Знао је да је све урадио како треба.

He knew he had done everything right.

Неколико дана касније, Анђела је лежала у болничком кревету, још увек се опорављајући.

A few days later, Anđela was lying in a hospital bed, still recovering.

На врата је покуцао Милан и ушао са цвећем у рукама.

Milan knocked on the door and entered with flowers in his hand.

Њен осмех га је дочекао.

Her smile welcomed him.

„Хвала ти, Милане,“ рекла је искрено.

"Thank you, Milan," she said sincerely.

„Спасио си ми живот.“

"You saved my life."

„Увек ћу бити уз тебе, Анђела,“ рекао је Милан.

"I will always be there for you, Anđela," Milan said.

„И... морам ти нешто рећи.

"And... I have to tell you something.

Одувек сам те волео.“

I have always loved you."

Анђела је осетила топлину у грудима и узела му руку.

Anđela felt warmth in her chest and took his hand.

„Знам, и ја осећам исто.“

"I know, and I feel the same."

Лето у Новом Саду је поново донело радост и нова осећања.

Summer in Novi Sad once again brought joy and new emotions.

Милан и Анђела су знали да, без обзира на све препреке, увек могу рачунати једно на друго.

Milan and Anđela knew that, no matter the obstacles, they could always count on each other.