Људи су журили и корачали по терминалу Међународног аеродрома Никола Тесла.

People were hurrying and striding through the terminal of the Nikola Tesla International Airport.

Летњи дана били су изузетно топли, али свежина клима уређаја у згради доносила је пријатан осећај.

The summer days were exceptionally hot, but the coolness of the air conditioning inside the building provided a pleasant feeling.

Ивана је стајала поред главног излаза и гледала у гомилу.

Ivana stood by the main exit, gazing at the crowd.

Њено срце је брже куцало.

Her heart was beating faster.

Маркo је био њен некадашњи ученик.

Marko was her former student.

Видећи га поново после толико година, пробудило је у њој много осећања.

Seeing him again after so many years evoked many emotions within her.

Њена савест није јој дозвољавала да заборави пропуштене прилике за разговоре и савете које му није пружила.

Her conscience did not allow her to forget the missed opportunities for conversations and advice she hadn’t given him.

Сада је кренуо на универзитет у другој земљи.

Now, he was off to university in another country.

Морала је да га угледа пре него што одлети.

She had to see him before he flew away.

Путници су се смењивали, а Ивана је видела многих младих лица која су као и Марко крећу у нову авантуру.

Passengers came and went, and Ivana saw many young faces, just like Marko’s, setting off on new adventures.

Када га је коначно угледала, као да је време стало.

When she finally spotted him, it was as if time stood still.

Марко је стајао са кофером и гледао таблу са распоредом летова.

Marko stood with his suitcase, looking at the flight schedule board.

Опазивши је, осмехнуо се и упутио ка њој.

Noticing her, he smiled and walked toward her.

"Ивана! Нисам очекивао да те видим овде," рече он, изненађено али топло.

"Ivana! I didn't expect to see you here," he said, surprised but warmly.

Ивана му је узвратила осмехом, али њено лице је откривало унутрашњу борбу.

Ivana smiled back, but her face revealed an inner struggle.

"Марко, морала сам да те видим. Желим да ти кажем нешто пре него што одеш."

"Marko, I had to see you. I want to tell you something before you go."

Стао је и погледао је право у очи.

He stopped and looked her straight in the eye.

"Шта је то, Ивана?"

"What is it, Ivana?"

Уз дах дубоког уздаха, Ивана је започела: "Жалим што нисам више разговарала с тобом током твојих школских дана.

Taking a deep breath, Ivana began, "I regret not talking more with you during your school days.

Имала сам страха и несигурности.

I had fears and insecurities.

Сада сам схватила колико је било важно пружити ти подршку.

Now I realize how important it was to give you support.

Сада када идеш на универзитет, желим ти рећи неке ствари."

Now that you are going to university, I want to tell you some things."

Марко се насмешио, али његове очи показивале су мешавину емоција.

Marko smiled, but his eyes showed a mix of emotions.

"Знате," рекао је, тихо, "када сам био ваш ученик, увек сам знао да сте ту за нас, чак и када нисте говорили много.

"You know," he said quietly, "when I was your student, I always knew you were there for us, even when you didn’t say much.

Жао ми је што нисте осећали исто."

I’m sorry you didn’t feel the same."

Ивана је наставила: "Марко, увек си био паметан и вредан ученик.

Ivana continued, "Marko, you were always a smart and diligent student.

Желим да знаш да можеш постићи велике ствари.

I want you to know that you can achieve great things.

Само немој дозволити да те страхови уназаде.

Just don’t let fears hold you back.

Искористи сваку прилику и буди онај који верујеш да можеш бити."

Seize every opportunity and be who you believe you can be."

Марко је климнуо главом, видљиво дирнут.

Marko nodded, visibly touched.

"Хвала вам, Ивана. Значи ми што сте ми ово рекли."

"Thank you, Ivana. It means a lot that you told me this."

Управо у том тренутку, чуо се позив за укрцавање на његов лет.

At that very moment, the boarding call for his flight was announced.

Марко је видео свој ред на екрану и почео да прикупља своје ствари.

Marko saw his row on the screen and began to gather his things.

"Морам ићи," рече он, "али стварно ми је драго што смо се видели.

"I have to go," he said, "but I'm really glad we saw each other.

Хвала вам на свему."

Thank you for everything."

Ивана му је пожурно пружила руку за опроштај, али Марко је није прихватио.

Ivana hurriedly extended her hand for a farewell, but Marko didn’t take it.

Уместо тога, привукао је ближе и загрлио.

Instead, he pulled her closer and hugged her.

"Биће све у реду, Ивана. Обећавам."

"Everything will be okay, Ivana. I promise."

Гледала је како се одмакнуо, механички корачајући према излазу, а њено срце је осетило како годинaма тежак камен пада са душе.

She watched as he walked away, mechanically stepping toward the exit, and her heart felt as though a years-old weight had lifted from her soul.

Обeћање није морало бити само његово, већ и њено.

The promise didn’t have to be solely his, but hers as well.

Док је Марко нестајао иза угла, Ивана је стајала са сасвим новим осећајем.

As Marko disappeared around the corner, Ivana stood with an entirely new feeling.

Осећала је топлину и поновно буђење воље за радом у школи.

She felt warmth and a renewed zeal for working in the school.

Знала је да, иако је један ученик отишао, многи други су још ту.

She knew that, although one student had left, many others were still there.

Имала је много тога да понуди, и сада је била спремна.

She had much to offer, and now she was ready.

Марко, иако је оставио своју земљу иза себе, понео је њене речи са собом.

Marko, although leaving his country behind, took her words with him.

Знао је да су његови снови достижни, а прошле грешке само станице на путу.

He knew that his dreams were reachable, and past mistakes were just stops along the way.

Живот је био пред обома, а нове авантуре већ су чекале иза првог угла.

Life lay ahead of both of them, and new adventures were already waiting around the first corner.