Под топлим сунцем летњег дана, школско двориште је било пуно ученика.

Under the warm sun of a summer day, the schoolyard was full of students.

Милан је седео у хладу великог храста и пажљиво учио историју.

Milan was sitting in the shade of a large oak tree, carefully studying history.

Близу њега је стајала Јована, нервозно шетајући напред-назад.

Nearby, Jovana was pacing nervously back and forth.

Свима је било познато да је Јована слаба у историји и да се боји да не падне на испиту.

Everyone knew that Jovana was weak in history and feared she might fail the exam.

Милан ју је приметио и осетио према њој мешавину забринутости и симпатије.

Milan noticed her and felt a mixture of concern and sympathy for her.

Док је он био добар ученик са скривеним осећањима према Јовани, она је била поносна и често одбијала помоћ.

While he was a good student with hidden feelings for Jovana, she was proud and often refused help.

Милан је знао да ово мора да се промени.

Milan knew this had to change.

Одлучан да помогне Јовани, Милан је пришао њој.

Determined to help Jovana, Milan approached her.

„Јована, знам да се бринеш о испиту.

"Jovana, I know you're worried about the exam.

Могу ти помоћи, ако желиш,“ рекао је тихим, али сигурним гласом.

I can help you if you want," he said in a quiet but confident voice.

Јована је застала и погледала га.

Jovana paused and looked at him.

Њен понос јој је говорио да одбије, али је страх од неуспеха био јачи.

Her pride told her to refuse, but the fear of failure was stronger.

„Хвала, Милане.

"Thank you, Milan.

Пристајем.

I agree."

“Сели су испод храста.

They sat under the oak tree.

Милан је стрпљиво објашњавао историјске догађаје, дајући јој једноставне и јасне примере.

Milan patiently explained historical events, giving her simple and clear examples.

Са сваким минутом, Јованина анксиозност је све више нестајала.

With each passing minute, Jovana's anxiety gradually faded.

Почела је да разуме материјал и осећала је први пут у животу да можда ипак може да прође испит.

She began to understand the material and, for the first time in her life, felt that she might indeed pass the exam.

Време је пролазило.

Time passed.

Звоно које објављује почетак испита приближавало се.

The bell signaling the start of the exam was approaching.

Милан је видео напетост у Јованином лицу, али и искру наде у њеним очима.

Milan saw the tension on Jovana's face, but also a spark of hope in her eyes.

Направио је последњи покушај да је охрабри.

He made one last attempt to encourage her.

„Можеш ти то, Јована.

"You can do it, Jovana.

Веруј у себе као што ја верујем у тебе.

Believe in yourself as I believe in you."

“Јована је дубоко удахнула и у ушла у учионицу са Миланом.

Jovana took a deep breath and walked into the classroom with Milan.

Испитујући је, приметила је како јој Миланове речи дају снагу.

During the exam, she noticed how Milan's words gave her strength.

Сати су пролазили.

Hours passed.

Након испита, Јована је изашла напоље, дрхтећи али са осмехом на лицу.

After the exam, Jovana came outside, trembling but with a smile on her face.

„Прошла сам!

"I passed!"

“ узвикнула је, угледавши Милана.

she exclaimed, spotting Milan.

Милан је осетио како му срце скаче од радости.

Milan felt his heart leap with joy.

„Знао сам да можеш.

"I knew you could."

“У тренутку олакшања и захвалности, Јована је погледала у Миланове очи.

In a moment of relief and gratitude, Jovana looked into Milan's eyes.

„Хвала што си веровао у мене.

"Thank you for believing in me.

Стално сам се бојала да призна моје страхове.

I was always afraid to admit my fears."

“Милан је тихо одговорио: „Увек ћу бити ту за тебе, Јована.

Milan quietly responded, "I will always be there for you, Jovana."

“Јована се благо насмешила.

Jovana smiled gently.

„Сигурна сам у то.

"I'm sure of that.

A можда можемо стално учити заједно?

Maybe we can always study together?"

“Милан је осетио наду и срећу.

Milan felt hope and happiness.

Ово је био почетак нечег новог.

This was the beginning of something new.

Док су заједно одлазили да прославе Јованин успех, обоје су знали да су направили важне кораке.

As they walked together to celebrate Jovana's success, both knew they had taken important steps.

Милан је стекао храброст да покаже своја осећања, а Јована је научила вредност прихватања помоћи.

Milan had gained the courage to show his feelings, and Jovana had learned the value of accepting help.

И на сунчаном летњем дану, у дворишту школе, нова глава њиховог живота тек је почињала.

And on a sunny summer day, in the schoolyard, a new chapter of their lives was just beginning.