Летње сунце је обасјавало Калемегданску тврђаву.

The summer sun illuminated the Kalemegdan Fortress.

Ветар је лагано миловао стара камена зидове.

The wind gently caressed the old stone walls.

Јован, Весна и Милица су стајали тихо, на врху литице.

Jovan, Vesna, and Milica stood quietly at the edge of the cliff.

Испред њих, река Сава се сливала са Дунавом.

In front of them, the Sava river flowed into the Danube.

Јован је држао урну са пепелом њиховог оца.

Jovan was holding the urn with their father's ashes.

Осећао је тежак терет одговорности.

He felt a heavy burden of responsibility.

Погледао је своје сестре.

He looked at his sisters.

"Хајде да почнемо," рекао је, гласом који је покушавао да буде чврст.

"Let's begin," he said, his voice trying to be firm.

Весна је дубоко уздахнула.

Vesna took a deep breath.

Често се осећала занемарено.

She often felt neglected.

Сада је желела да буде саслушана.

Now she wanted to be heard.

"Пре него што почнемо," почела је, "морамо да разговарамо.

"Before we start," she began, "we need to talk.

Осећам се као да никада нисам била важна.

I feel like I was never important."

" Милица је брзо пустила сузу.

Milica quickly shed a tear.

Њој је било најтеже прихватити очеву смрт.

It was the hardest for her to accept their father's death.

Али знала је да ово морају да ураде заједно.

But she knew they had to do this together.

"Слажем се са Весном," рекла је тихим гласом.

"I agree with Vesna," she said quietly.

"Морамо да решимо наше проблеме.

"We need to resolve our issues."

" Јован је изгледао забринуто.

Jovan looked worried.

"У праву сте," рекао је.

"You're right," he said.

"Али хајде да ово учинимо за тату.

"But let's do this for dad.

Он би желео да смо заједно.

He would want us to be together."

" Весна више није могла да задржи своја осећања.

Vesna could no longer hold back her feelings.

"Увек си био онај који одлучује.

"You were always the one making decisions.

Никоме ниједном није било важно шта ја мислим.

Nobody ever cared about what I thought."

" Њен глас је дрхтао.

Her voice trembled.

Јован је стао мирно, слушајући сестру.

Jovan stood still, listening to his sister.

"Жао ми је ако сам те тако учинио да се осећаш, Весна.

"I'm sorry if I made you feel that way, Vesna.

Нисам то желео.

I didn't mean to.

Све сам радио за вас.

I did everything for you."

" Милица је узела корак ка њима.

Milica took a step towards them.

"Сећате ли се кад смо били деца?

"Do you remember when we were kids?"

" почела је са нежним осмехом.

she began with a gentle smile.

"Враћали смо се овде сваког лета.

"We used to come here every summer.

Тата би нас водио у овај исти крај.

Dad would bring us to this very place."

" Јован и Весна су се осмехнули, присећајући се тих летњих дана.

Jovan and Vesna smiled, recalling those summer days.

Сетили су се смеха и игре.

They remembered the laughter and play.

Те успомене су биле топле и утешне.

Those memories were warm and comforting.

"Морамо да будемо заједно," рече Јован.

"We need to stay together," Jovan said.

"Не због оца само.

"Not just for father.

Већ због нас, такође.

But for us too."

" Весна је осетила топлину у срцу.

Vesna felt warmth in her heart.

Погледала је брата.

She looked at her brother.

"У реду, Јован.

"Alright, Jovan.

Само, дозволи ми да понекад будем део одлука.

Just let me be part of the decisions sometimes."

" "Наравно," одговорио је Јован са осмехом.

"Of course," Jovan replied with a smile.

Затим су заједно отворили урну и пустили пепео да лети у ветар.

Then, together, they opened the urn and let the ashes fly into the wind.

Послали су последњи поздрав оцу.

They sent a final farewell to their father.

У том тренутку, осетили су јединство.

In that moment, they felt unity.

Упркос свим тешкоћама и сукобима, били су породица.

Despite all the hardships and conflicts, they were family.

Кључало летње сунце је било сведок њиховог помирења.

The searing summer sun witnessed their reconciliation.

Испод древних стена Калемегдана, оставили су своје свађе иза себе.

Beneath the ancient stones of Kalemegdan, they left their arguments behind.

Њихов отац би био поносан.

Their father would have been proud.