Под јарким летњим сунцем, Београдска ботаничка башта сијала је у својој пуној лепоти.

Under the bright summer sun, the Belgrade Botanical Garden shone in its full glory.

Разнобојно цвеће пружало је живописан пејзаж, а мириси су били опојни.

Colorful flowers provided a vivid landscape, and the scents were intoxicating.

Милиона инсеката ковитлала се око разноликог зеленила, а вишњи гласови птица и шуштање лишћа правили су савршену природну симфонију.

Millions of insects swirled around the diverse greenery, while the chirping voices of birds and the rustling of leaves created a perfect natural symphony.

Милена, са својом младоликим духом и љубављу према природи, уживала је у сваком тренутку.

Milena, with her youthful spirit and love for nature, enjoyed every moment.

Али она је увек била на ивици, свесна своје скривене слабости - свеприсутних алергија које су претиле да јој униште радост.

But she was always on edge, aware of her hidden weakness—the ubiquitous allergies that threatened to ruin her joy.

Поред ње је био Стефан, њен пријатељ који је увек знао како да је умири.

Beside her was Stefan, her friend who always knew how to calm her.

Његов осмех био је као топла мека шала која је у стању да њу утеши у тренуцима панике.

His smile was like a warm, gentle joke that could comfort her in moments of panic.

Данас, више него икад, био је ту за њу.

Today, more than ever, he was there for her.

Шетајући уз стазе обавијене сенкама, Милена је осетила како јој нос почиње да се запушава.

Walking along the shadowed paths, Milena felt her nose starting to stuff up.

Срце јој је убрзало.

Her heart began to race.

Покушала је да задржи мир.

She tried to stay calm.

"Све је у реду," говорила је себи, али унутрашњи немир је растао.

"Everything is fine," she told herself, but the inner unrest was growing.

"Добро си?

"Are you okay?"

" упитао је Стефан, примећујући њено нелагодно понашање.

Stefan asked, noticing her uneasy behavior.

Милена је застала, покушавајући да дубоко удахне, али ваздух је постао густ.

Milena paused, trying to take a deep breath, but the air had become thick.

Паника је почела да је обузима.

Panic began to take over.

Стефан јој се приближио, поставио руку на раме и рекао: "Опусти се, имам нешто што ће ти помоћи.

Stefan came closer, placed a hand on her shoulder, and said, "Relax, I have something that will help you."

"Док се Милена ослањала на оближњу клупу, Стефан је извадио малу боцу антихистамина из своје торбе и пружио јој је.

As Milena leaned against a nearby bench, Stefan pulled out a small bottle of antihistamines from his bag and handed it to her.

"Попиј ово.

"Take this.

Биће ти боље.

You'll feel better."

"Другог избора није било.

There was no other choice.

Узела је лек и полако, али сигурно, њено дисање се вратило у нормалу.

She took the medication, and slowly but surely, her breathing returned to normal.

"Хвала ти," прошапутала је захвално, након што јој се вид разјаснио.

"Thank you," she whispered gratefully once her vision cleared.

Стефан је сео уз њу, држећи је за руку.

Stefan sat next to her, holding her hand.

Док су седели у сенци, окружени лепотом ботаничке баште, осетила је како јој се срце смирује.

As they sat in the shade, surrounded by the beauty of the botanical garden, she felt her heart calm.

"Не мораш увек да гураш границе," рекао јој је, гледајући је топлим очима.

"You don't always have to push your limits," he told her, looking at her with warm eyes.

"Важно је да слушаш своје тело.

"It's important to listen to your body."

"Милена се насмешила, осетивши како страх полако нестаје.

Milena smiled, feeling the fear gradually fade.

Научила је важност припреме и поверења у сопствене границе.

She learned the importance of preparation and trusting her own limits.

Стефан је примио још једну лекцију.

Stefan, too, learned another lesson.

Док је гледао како се њена анксиозност смањује, схватио је да подршка понекад није само у речима, већ и у тишини и нежном разумевању.

As he watched her anxiety decrease, he realized that support is sometimes not just in words, but also in silence and gentle understanding.

Обоје су наставили да уживају у тихом поподневу, садаћи мир који су пронашли, и дивећи се лепоти која их окружује са свеколиком стабилношћу.

Both continued to enjoy the quiet afternoon, savoring the peace they found and admiring the beauty surrounding them with unwavering stability.

Ботаничка башта постала је место где су могли да се опусте, прихватајући једноставност тренутка и снагу пријатељства.

The botanical garden became a place where they could relax, embracing the simplicity of the moment and the strength of friendship.

Савршени летњи дан се продужио њима обома, док су тако остали, на сигурном и међусобно једни другима ослонац.

The perfect summer day stretched on for them both, as they stayed there, safe and a support to each other.