Глас птица и жамор људи испуњавали су Калемегдан парк.

The sounds of birds and the chatter of people filled Kalemegdan Park.

Лето је било у пуном јеку, а сунце је обасјавало опојно зелено лишће, док је мирис реке допирао с валовите обале.

Summer was in full swing, and the sun illuminated the intoxicatingly green leaves, while the scent of the river wafted from the wavy shore.

На једном од пикник ћебади стајала је Никола. Посматрао је велику породицу окупљену око подешених тањира и сока.

On one of the picnic blankets stood Nikola, observing a large family gathered around set plates and juice.

Али његов поглед почесто би се задржао на једној личности – Ани.

But his gaze often lingered on one person—Ana.

Никола је био тих и повучен младић.

Nikola was a quiet and reserved young man.

Увек се осећао као странца у великој породици, али у детињству је с Аном делио тајно пријатељство.

He always felt like a stranger in the large family, but during childhood, he shared a secret friendship with Ana.

У мислима су му се враћале слике њихових авантура у селу њихове баке.

Memories of their adventures in their grandmother’s village came back to him.

Бојазан да Ана можда више не памти те тренутке, држала га је на дистанци.

The fear that Ana might no longer remember those moments kept him at a distance.

С уваљеним осмехом и неком непознатом сигурношћу, Никола је коначно сазрео одлуку.

With a sunken smile and an unfamiliar confidence, Nikola finally made a decision.

Одлучио је да приђе Ани док је причала с другом тетком.

He decided to approach Ana while she was talking to another aunt.

Срце му је лупало све јаче, али корак по корак приближавао се.

His heart pounded ever harder, but step by step, he moved closer.

"Ана," изговорио је тихо, али довољно да скрене њену пажњу.

"Ana," he said quietly, but loud enough to catch her attention.

Она се окренула, на тренутак погледала Николу, а онда се њено лице развукло у осмех.

She turned, glanced at Nikola for a moment, and then her face blossomed into a smile.

"Никола! Колико је прошло? Школски дани изгледају као пре живота!" Непрекидна радост у њеном гласу разгаливала је Николу и он је одједном осетио олакшање.

"Nikola! How long has it been? School days seem like a lifetime ago!" The pure joy in her voice comforted Nikola, and he suddenly felt relieved.

Разговор се рапидно развијао.

The conversation rapidly developed.

Присећали су се безбрижне игре у боровој шуми, породичних прослава и свих несташлука које су делили.

They reminisced about carefree games in the pine forest, family celebrations, and all the mischief they shared.

Смејали су се од срца, а свака прича подсећала их је колико су блиски некад били.

They laughed heartily, and each story reminded them of how close they once were.

Како је сунце кренуло да залази, а сенке продужиле, тако је и Никола осетио промену у себи.

As the sun began to set and the shadows grew longer, Nikola felt a change within himself.

Седајући поред Ана, осећао је топлину не само њиховог старог пријатељства, већ и целокупне породице.

Sitting next to Ana, he felt the warmth not only of their old friendship but of the entire family.

Осећао се прихваћеним и жељезо које је држало његово срце рђавим, лагано је почело да се топи.

He felt accepted, and the iron that once held his heart rusty began to melt away.

Породично окупљање завршило се срећом и задовољством.

The family gathering ended in happiness and contentment.

Никола је одлазио са Калемегдана с новонасталом сигурношћу.

Nikola left Kalemegdan with newfound confidence.

Његов свет је сада светлији, а везе с породицом чвршће.

His world was now brighter, and his bonds with family stronger.

Једна врлина његове затворености нестала је у топлој летњој вечери.

One virtue of his introversion had vanished in the warm summer evening.

Никола је сада знао колико је важно одржавати те везе.

Nikola now understood how important it is to maintain these connections.

Никада више није желео да буде странац у свом дому.

He never again wished to be a stranger in his own home.