Сунце је грејало напуштену складиште у разарајућем летњем дану.

The sun heated an abandoned warehouse on a scorching summer day.

Светлост је продирала кроз расклимана стакла прозора, правећи дугачке сенке преко прашњавих подова.

Light pierced through the shaky window panes, casting long shadows across the dusty floors.

Милоš и Ана су улазили унутра, њихови кораци понекад одајући звук крцкања сломљених дасака.

Miloš and Ana entered, their footsteps occasionally making the sound of creaking broken boards.

Милоš је био млад човек у позним двадесетим, али живот му није био лак.

Miloš was a young man in his late twenties, but life had not been easy for him.

Недавно је изгубио посао, и страхови су га сламали.

He had recently lost his job, and fears were overwhelming him.

Ана, његова подршка и пријатељица, водила га је на шетње да би му помогла да се осећа боље.

Ana, his support and friend, took him on walks to help him feel better.

Данашње одредиште било је ово затечено складиште, место које је подсећало на његове унутрашње нелагодности.

Today's destination was this derelict warehouse, a place that reminded him of his inner discomforts.

Док се кретали дубље у зградом, тамни углови почели су га обузимати.

As they moved deeper into the building, the dark corners began to engulf him.

Срце му је убрзало, а дах постао плитак.

His heart raced, and his breath became shallow.

Паника је преплавила његова чула.

Panic overwhelmed his senses.

Осетио је како му притисак у грудима расте, као да га складиште изнутра сажима.

He felt pressure building in his chest, as if the warehouse was closing in on him from within.

Ана је одмах приметила промену у њему.

Ana immediately noticed the change in him.

Пришла му је ближе, ставила руку на његово раме и мирно рекла: "Милоše, диши дубоко.

She approached him, placed a hand on his shoulder, and calmly said, "Miloš, breathe deeply.

Са мном си.

You're with me."

"Милоš је оклевао.

Miloš hesitated.

Био је то тренутак кад би раније гурао људе од себе, не желећи да покажe свој страх.

It was a moment when he would have pushed people away, not wanting to show his fear.

Али сада је знао да мора прихватити њену помоћ.

But now he knew he had to accept her help.

Затворио је очи, усмерио се на Анино присуство и почео да дубоко дише.

He closed his eyes, focused on Ana’s presence, and began to breathe deeply.

У врхунцу своје панике, отворио је очи и угледао Анину смиреност.

At the peak of his panic, he opened his eyes and saw Ana’s calmness.

Њено лице било је тихо пристаниште у мору његовог ужаса.

Her face was a quiet refuge in the sea of his horror.

Бројао је своје удисање, покушавајући да се усреди на сваки дах.

He counted his breaths, trying to focus on each one.

Полако, паника је почела да попушта.

Slowly, the panic began to subside.

Кад је осетио да се смирио, Милоš је знао да није сам.

When he felt calm, Miloš realized he was not alone.

Ана је била ту, њена подршка била је непоколебљива.

Ana was there, her support unwavering.

Погледали су једно у друго, и Милоš је схватио да је направио први корак ка савлађивању своје анксиозности.

They looked at each other, and Miloš understood he had taken the first step towards overcoming his anxiety.

Док су излазили из складишта, сунце је још увек било јако, али сада се чинило као да носи нову топлину.

As they exited the warehouse, the sun was still strong, but now it seemed to carry a new warmth.

Био је спреман да прихвати помоћ и да се суочи с оним што долази, знајући да уз себе има пријатеља попут Ане.

He was ready to accept help and face what lay ahead, knowing he had a friend like Ana by his side.

Његов пут је тек био почео, али сада је видео светлост на крају тунела.

His journey was just beginning, but now he saw the light at the end of the tunnel.