У болници, која је одисала модерном једноставношћу, белила су се златна врата који су чинила део једног од ходника.

In a hospital that exuded modern simplicity, there were golden doors that formed part of one of the hallways.

Сунчани зраци летњег дана пробијали су кроз мушему и осветљавали лица људи који су ту чекали.

The sun's rays of a summer day penetrated through the curtain and illuminated the faces of the people waiting there.

Милош је седео на клупи, видно осећајући узнемирење и тескобу.

Miloš sat on a bench, visibly feeling anxious and uneasy.

Његова ћерка, Драгана, стајала је поред њега, веома збуњена и забринута.

His daughter, Dragana, stood beside him, very confused and worried.

Милош је био средњих година, човек који је на први поглед изгледао смирено.

Miloš was a middle-aged man who at first glance seemed calm.

Међутим, у њему је тињао страх.

However, fear smoldered within him.

На њему се осећала је болест коју нико до сада није успео да именује.

He was affected by an illness that no one had yet managed to name.

Желео је само потврду да је здрав.

He only wanted confirmation that he was healthy.

Драгана, његова најстарија ћерка, била је борбено настројена.

Dragana, his eldest daughter, was in a fighting spirit.

Није се могла смирити док не буде сигурна да је њен отац добио најбољу могућу негу.

She couldn't rest until she was sure her father received the best possible care.

„Тата,“ рекла је Драгана, њен глас је био мекан, али одлучан.

"Dad," Dragana said, her voice soft but determined.

„Морамо сазнати шта ти је.

"We have to find out what's wrong with you."

“„Све ће бити добро,“ одговорио је Милош, покушавајући да га опет обузме оптимизам.

"Everything will be alright," Miloš replied, trying to regain some optimism.

Али његове речи су звониле неуверљиво.

But his words rang unconvincing.

Време је споро пролазило, сатови су деловали као да стоје.

Time passed slowly, the hours seemed to stand still.

Милош и Драгана осећали су сваку минуту као вечност.

Miloš and Dragana felt every minute as an eternity.

Док су чекали, пролазници су улазили и излазили из болнице, свако с властитим причама и личним бригама.

While they waited, passersby entered and exited the hospital, each with their own stories and personal concerns.

Тензија између Милоша и Драгане била је опипљива.

The tension between Miloš and Dragana was palpable.

За Драгану, чекање је било неподношљиво.

For Dragana, the waiting was unbearable.

„Морамо нешто урадити,“ рече Драгана, сада видљиво нервозна.

"We have to do something," Dragana said, now visibly nervous.

„Знам, али верујем им,“ одговори Милош, држећи руку своје ћерке да је смири.

"I know, but I trust them," Miloš replied, holding his daughter's hand to calm her.

У тренутку кад су се надали најмање, једна врата су се отворила.

At a moment when they hoped the least, a door opened.

Доктор је изашао са фасциклом у рукама и упутио се право ка њима.

A doctor emerged with a folder in hand and headed straight towards them.

Милош и Драгана задржали су дах.

Miloš and Dragana held their breath.

Чекали су да чују пресуду.

They were waiting to hear the verdict.

„Господине Милошевић,“ започео је доктор, „добре вести.

"Mr. Milošević," the doctor began, "good news."

“Осећај олакшања прошао је кроз собу.

A feeling of relief swept through the room.

Дијагноза је била за болест која се може лечити.

The diagnosis was for a treatable disease.

Милош и Драгана су се погледали, обоје са сузама у очима.

Miloš and Dragana looked at each other, both with tears in their eyes.

„Хвала, докторе,“ изговорио је Милош мирним и помиреним гласом.

"Thank you, doctor," Miloš said in a calm and reconciled voice.

Овај тренутак је променио све.

This moment changed everything.

Милош је изашавши из болнице осетио свежину летњег ваздуха и ценио сваку секунду која му је остала.

As Miloš left the hospital, he felt the freshness of the summer air and appreciated every second that remained.

Његов однос са Драганом постао је још дубљи.

His relationship with Dragana became even deeper.

Нова нада и захвалност испуниле су њихове мисли, истом снагом којом је летње сунце обасјавало реку која је текла кроз њихов град, Махмурност.

New hope and gratitude filled their minds with the same strength as the summer sun illuminated the river that flowed through their town, Mahmurnost.

Живот је био драгоцен, а они су били захвални што га могу поново ценити заједно.

Life was precious, and they were grateful to be able to appreciate it together again.