Летње сунце сија снажно изнад Калемегданске тврђаве.

The summer sun shines intensely over the Kalemegdan Fortress.

Милан и Ана корачају полако, у сенци старих стабала, кроз парк натопљен сећањима.

Milan and Ana walk slowly, in the shade of ancient trees, through a park steeped in memories.

Град се простире испод њих, док реке Сава и Дунав слију своје воде под тврђавом.

The city sprawls below them as the Sava and Danube rivers merge their waters beneath the fortress.

Милан дубоко удише, покушавајући да осети сваки мирис, да ухвати сваки звук који га подсећа на оне срећне дане које су с бабом проводили овде.

Milan takes a deep breath, trying to absorb every scent, to catch every sound that reminds him of those happy days they spent here with their grandmother.

Онај стари, практичан брат жели да се сети свих оних тренутака, свих топлих реченица њихове баке.

The practical brother wants to remember all those moments, all the warm words of their grandmother.

Увукао је руку у јакну, држећи чврсто малену фотографију, стару и благо излизану.

He slips a hand into his jacket, holding tightly to a small, worn photo.

"Не желим више да мислим о томе," каже Ана.

"I don’t want to think about it anymore," Ana says.

Њена тиха, али одлучна гласност разбија Миланову концентрацију.

Her quiet but determined voice breaks Milan's concentration.

Молодушка сестра покушава да побегне од бола, скривеног испод споменара.

The young sister tries to escape from the pain hidden beneath memories.

"Али морамо, Ана," одговара Милан, "овај град, ово место... Баба је волела ово.

"But we have to, Ana," Milan replies, "this city, this place... Grandma loved it.

Рекла ми је да ће нам увек остати овде, на Калемегдану."

She told me it would always remain here, on Kalemegdan."

Ћутећи настављају да корачају стазама, пуним шапата и далеких гласова.

Silently, they continue walking along the paths, full of whispers and distant voices.

Испред њих се издиже још један зид тврђаве, а затим нечујно седну на стари камени зид, одакле поглед пуца на читав град.

Another wall of the fortress rises before them, and then they silently sit on an old stone wall, from where the entire city unfolds before them.

Док седиште, Милан пажљиво вади фотографију из џепа.

While sitting, Milan carefully pulls the photo from his pocket.

Слика њих са бабом, на истом месту, пре неколико година.

It's a picture of them with their grandmother, at the same place, a few years ago.

Али нешто је другачије.

But something is different.

„Погледај,“ указује прстом на ивицу кадра.

"Look," he points to the edge of the frame.

Ана зури.

Ana stares.

Дуж ивице фотографије била је мала, једва видљива, белешка.

Along the edge of the photo, there was a small, barely visible note.

Њихова бака написала је неколико реченица: "Моји најмилији, искрено вас волим. Желим вам само срећу.

Their grandmother had written a few sentences: "My dearest, I love you sincerely. I wish you only happiness.

Оно што је у мом срцу, увек је било за вас."

What is in my heart has always been for you."

Тренутак тихо пролази, и оба додирују речи, као да их желе запамтити заувек.

A silent moment passes, and both touch the words, as if wanting to remember them forever.

Сањарије покају Милану осмех, мир долази на његово лице.

Dreams bring a smile to Milan, peace comes to his face.

Ана, која раније није желела да се суочи са својим губитком, сада осећа лакоћу.

Ana, who previously didn’t want to face her loss, now feels a sense of relief.

Сунце полако залеже над градом, бацајући златне зраке преко зидина тврђаве.

The sun slowly sets over the city, casting golden rays over the fortress walls.

Ана и Милан седе једно до другога, гледајући у будућност кроз боје предвечерја.

Ana and Milan sit next to each other, looking into the future through the colors of the evening.

Док светло угасне, тишина остаје.

As the light fades, silence remains.

Али она тишина више није празна, већ пуна љубави и среће.

But that silence is no longer empty; it’s full of love and happiness.

Тврђава чува њихове тајне, као и оне баке.

The fortress keeps their secrets, just like those of their grandmother.

Милан и Ана знају да ће овај тренутак, као странице старог албума, бити увек са њима.

Milan and Ana know that this moment, like pages of an old album, will always be with them.

Свака реч бакине белешке доносиће им снагу, где год ишли.

Every word of their grandmother’s note will bring them strength, wherever they go.

Затим, застајући на врху тврђаве, опраштају се с вечером, али започињу ново поглавље - заједно, с љубављу која никада неће нестати.

Then, pausing at the top of the fortress, they bid farewell to the evening, but begin a new chapter—together, with a love that will never fade away.