Јесења киша лагано је падала док су Милош и Јована пролазили крај шарених стабала у београдској улици.

The autumn rain was gently falling as Miloš and Jovana walked past the colorful trees on a street in Belgrade.

Никола Тесла музеј блистао је у свој својој иновационој слави, и бешумно их је привлачио унутра.

The Nikola Tesla Museum was shining in all its innovative glory, silently drawing them inside.

Милош је био пун ентузијазма, док је Јована сa осмехом пратила његов ужурбани корак.

Miloš was full of enthusiasm, while Jovana followed his hurried steps with a smile.

"Данашњи дан ће бити невероватан," узвикнуо је Милош, чврсто држећи мали кофер с материјалима за експеримент.

"Today is going to be incredible," exclaimed Miloš, firmly holding a small suitcase with materials for the experiment.

"Надам се да си добро испланирао све, научниче," задиркује га Јована, знајући његову склоност да пречесто прескаче кораке.

"I hope you have everything well-planned, scientist," Jovana teased him, knowing his tendency to skip steps too often.

Унутрашњост музеја била је магична.

The interior of the museum was magical.

Просторије су зрачиле историјом и струјом, и трептаји светлости рефлектовали су се од експоната.

The rooms radiated history and electricity, and flickers of light reflected off the exhibits.

Милош је кренуо ка једној од изложбених соба, где је планирао да реконструише Теслино чувено искуство са струјом.

Miloš headed to one of the exhibition rooms, where he planned to recreate Tesla's famous experiment with electricity.

„Овде ће бити савршено,“ узвикнуо је и почео да поставља опрему.

"This will be perfect," he exclaimed and began setting up the equipment.

„Да ли си сигуран да не желиш да прочиташ упутства?“ упитала је Јована са подигнутом обрвом.

"Are you sure you don't want to read the instructions?" Jovana asked with a raised eyebrow.

Милош само махне руком.

Miloš just waved it off.

„Тесла сам зналац, Јована. Није ово ништа страшно.“

"I'm a Tesla expert, Jovana. This is nothing frightening."

Док је Милош пажљиво одвајао жице и спајао делове, време је пролазило, а и неке ствари су почеле да не раде како треба.

As Miloš carefully separated the wires and connected the parts, time was passing, and some things began to malfunction.

Јована је гледала како искре почињу да излазе из апарата, а звуци пуцања постају све јачи.

Jovana watched as sparks started to emerge from the apparatus, and the sounds of cracking grew louder.

„Милоше, мислим да...“ почела је, али је био касно.

"Miloš, I think..." she began, but it was too late.

Мали бљескови осветлили су собу и необична мешавина звукова зачула се около.

Small flashes lit up the room and a bizarre mixture of sounds echoed around.

Са неким паничним, али и узбудљивим осмехом, Милош и Јована укочено су посматрали како се њихово експериментално чудо претвара у нешто сасвим неочекивано.

With a somewhat panicked yet exciting smile, Miloš and Jovana stiffly watched as their experimental marvel turned into something entirely unexpected.

Иако је представа измакла контроли, Милош је схватио више о својим границама и научио да цени упутства и припрему.

Although the demonstration got out of control, Miloš realized more about his limits and learned to appreciate instructions and preparation.

Јована, с друге стране, морала је признати да је његова маштовитост заиста задивљујућа.

Jovana, on the other hand, had to admit that his imagination was truly astonishing.

На крају, и поред мешавине панике и хахаха, обоје су се смејали својој авантури.

In the end, despite the mixture of panic and laughter, they both laughed at their adventure.

И док су излазили из музеја, Милош је признао: „Можда су твоји савети златни, Јована.“

And as they exited the museum, Miloš admitted, "Maybe your advice is golden, Jovana."

„А твоја креативност је заслепљујућа, Милоше,“ одвратила је Јована са осмехом.

"And your creativity is dazzling, Miloš," Jovana replied with a smile.

Док су корачали натраг у свет ван музеја, обоје су знали да су научили нешто ново.

As they stepped back into the world outside the museum, they both knew they had learned something new.

Јесење лишће наставило је да игра на ветру, баш као и њихова пријатељства која су расла и цветала са сваком новом заједничком авантуром.

The autumn leaves continued to dance in the wind, just like their friendship, which grew and blossomed with each new adventure together.