Под ведрим јесењим небом, док је Калемегданска тврђава стајала као чувар прошлости, Милош и Јована корачали су њеним каменим стазама.

Under the clear autumn sky, while the Kalemegdan Fortress stood as a guardian of the past, Miloš and Jovana walked its stone paths.

Јесењи листови правили су тепих боја око њих и шуштали под њиховим корацима.

Autumn leaves created a carpet of colors around them and rustled beneath their steps.

Док су ходали, срце Милоша било је тешко.

As they walked, Miloš's heart was heavy.

Векови историје гледали су их, али за њега, судбина њиховог пријатељства била је важнија од било којег споменика.

Centuries of history watched over them, but for him, the fate of their friendship was more important than any monument.

„Јована,“ почео је Милош тихо.

"Jovana," Miloš began quietly.

Она га је погледала, смеђа коса јој је плесала на ветру.

She looked at him, her brown hair dancing in the wind.

Била је пуна живота, амбициозна и увек усмерена ка новим циљевима.

She was full of life, ambitious, and always aiming for new goals.

„Знате ли шта значи ово место?“ упита она, прекидајући га.

"Do you know what this place means?" she asked, interrupting him.

„Одавде је град развио, издржао, променио се.

"From here, the city developed, endured, changed.

Мислим... можда бих и ја требала тако, да одем, да се променим.“

I think... maybe I should do the same, leave, change."

Милош је спустио поглед.

Miloš lowered his gaze.

Желео је да је задржи у Београду, али није знао како да изрази своја осећања.

He wanted to keep her in Belgrade, but he didn't know how to express his feelings.

Свакодневно је гледао како се њихово пријатељство развија и сањао да постане нешто више.

Every day he watched their friendship grow and dreamed it would become something more.

Али сада, страх да ће је изгубити био је неподношљив.

But now, the fear of losing her was unbearable.

„Мислим да ћеш успети где год одеш,“ рекао је коначно, са осмехом који је скривао бол.

"I think you will succeed wherever you go," he finally said, with a smile that hid his pain.

„Али...“

"But..."

Застали су на врху тврђаве, где су се Дунав и Сава спајали.

They stopped at the top of the fortress, where the Danube and Sava rivers met.

Ветар им је носио мисли преко воде, а Милош је осетио како су речи напокон нашле пут.

The wind carried their thoughts over the water, and Miloš felt the words finally found their way.

„Јована, ја те волим,“ изговорио је.

"Jovana, I love you," he said.

Њен израз се променио, изненађење, можда и збуњеност, па затим топлина.

Her expression changed, surprise, maybe confusion, and then warmth.

Ћутали су док су воде реке мирно текле испод њих.

They were silent as the river waters flowed peacefully beneath them.

Она је дубоко удахнула.

She took a deep breath.

„Милош, ово је нешто на шта нисам била спремна,“ рекла је тихо.

"Miloš, this is something I wasn't prepared for," she said quietly.

„Али и ја морам отићи, не могу пропустити ову прилику.“

"But I have to go too, I can't miss this opportunity."

Тишина је била као лаки облик сладосне туге.

The silence was a gentle form of bittersweet sorrow.

Али није било непријатно.

But it was not unpleasant.

Он се насмешио, осећајући да је нашао снагу у себи.

He smiled, feeling he had found strength within himself.

„Само обећај ми да ћеш се вратити.“

"Just promise me you'll come back."

„Вратићу се,“ обећала је она.

"I will come back," she promised.

„И видећемо куда нас пут води.“

"And we'll see where the path leads us."

Јесење лишће наставило је да шушти између њих као сведочанство њиховог растанка, али и наде.

The autumn leaves continued to rustle between them as a testament to their parting, but also to hope.

Милош је осетио да је научио нешто више од онога што се надао.

Miloš felt he had learned something more than he had hoped.

Остављали су прошлост иза себе, али и започињали нешто ново, с новом надом.

They were leaving the past behind, but also starting something new, with a new hope.

Тврђава је и даље стајала мирно, чувајући њихове тајне и нове почетке, док су се Милош и Јована спуштали низ стазу, спремни да сањају о будућности, свако са својим сновима.

The fortress still stood quietly, guarding their secrets and new beginnings, as Miloš and Jovana descended the path, ready to dream of the future, each with their own dreams.

Погледи су им се сретали, а у њима живела је нова нада.

Their eyes met, and in them lived a new hope.