Калемегдан је био савршено место.

Kalemegdan was the perfect place.

Милош је стојао поред древних зидина, гледајући у море златних и наранџастих листова које је јесењи ветар нежно љуљао.

Miloš stood by the ancient walls, looking at the sea of golden and orange leaves that the autumn wind gently swayed.

Срце му је куцало брже него икад.

His heart was beating faster than ever.

Знао је шта жели да уради, али нервоза га је обузимала.

He knew what he wanted to do, but nervousness was overcoming him.

Да ли ће Јелена рећи „да“?

Would Jelena say "yes"?

У том тренутку, Јелена је пришла сјајно расположена, очарана даном.

At that moment, Jelena approached in high spirits, enchanted by the day.

Носила је свој омиљени шал, и осмехнула се, упитно га гледајући.

She wore her favorite scarf and smiled, looking at him questioningly.

„Како је дивно овде“, рекла је, готово шапатом.

"How wonderful it is here," she said, almost in a whisper.

Милош је прогутао кнедлу.

Miloš swallowed hard.

Желео је да све буде савршено.

He wanted everything to be perfect.

Међутим, његове нерве почела је да тестира гомила туриста која се окупила обележавајући некакав фестивал.

However, his nerves began to be tested by a crowd of tourists who gathered to celebrate some sort of festival.

Група људи, маскирана смешним изгледом, уносила је необичан дух Халуина.

A group of people, masked in funny outfits, brought an unusual spirit of Halloween.

Деца су трчала около, весело се кикоћући.

Children ran around, giggling merrily.

Милош је погледао Јелену.

Miloš looked at Jelena.

Читав дан планирао је овај тренутак, али сада је изгледало немогуће.

He had planned this moment all day, but now it seemed impossible.

Обузет несигурношћу, Милош је одлучио да причека.

Overcome with uncertainty, Miloš decided to wait.

Али како је време пролазило, притисак је растао у њему.

But as time passed, the pressure grew within him.

Шта ако остане без савршеног тренутка?

What if he missed the perfect moment?

Док су шетали кроз парк, испод једног прелепо осветљеног дрвета посули су лишће које их је учинило магичним.

As they walked through the park, under a beautifully lit tree, leaves scattered around them, making the scene magical.

Управо тада, мека светлост обасјала је Јеленино лице.

Just then, a soft light illuminated Jelena's face.

Милош је схватио да је управо то тренутак који је чекао.

Miloš realized that this was the moment he had been waiting for.

Брзо је клекнуо на једно колено и извадио кутијицу са прстеном.

Quickly, he knelt on one knee and pulled out a ring box.

Јелена је уздахнула, изненађена свом призору око себе и Милошевим поступком.

Jelena gasped, surprised by the scene around her and Miloš's action.

„Јелена,“ започео је, „хоћеш ли…“ Дечји смех одјекивао је око њих, али Милоша сада више није било брига.

"Jelena," he began, "will you..." Children's laughter echoed around them, but Miloš no longer cared.

„Да, Милоше!

"Yes, Miloš!"

“, викнула је Јелена пре него што је могао да заврши.

Jelena shouted before he could finish.

Скочила је од радости и загрлила га чврсто.

She jumped with joy and hugged him tightly.

Милош је схватио, у том тренутку, да савршенство не лежи у спољашњим условима, већ у љубави и посвећености једно другом.

Miloš realized at that moment that perfection does not lie in external circumstances, but in love and dedication to each other.

Упркос свим недаћама, захвалан је што је пронашао храброст да следи своје срце.

Despite all the adversities, he was grateful to have found the courage to follow his heart.

Држећи се за руке, посматрали су древне зидине, осећајући како њихова заједничка будућност добија облик, невероватно света и снажна попут самог Калемегдана кроз векове.

Holding hands, they watched the ancient walls, feeling how their shared future was taking shape, incredibly sacred and strong like Kalemegdan itself through the ages.