Снег је непрестано падао, покривајући мирну улицу у Београду меким, белим покривачем.

The snow kept falling, covering the quiet street in Beograd with a soft, white blanket.

Светла на кућама трептају у ритму празничног расположења, док се звук смејања и игре деце ширио наоколо.

The lights on the houses flickered in the rhythm of the festive spirit, while the sounds of children's laughter and play echoed around.

Марко, дванаестогодишњи дечак са великим сновима, гледао је кроз прозор своје собе.

Marko, a twelve-year-old boy with big dreams, was watching through the window of his room.

Марко је волео да пише.

Marko loved to write.

Његова машта била је огромна, али је био стидљив.

His imagination was vast, but he was shy.

Сви његови пријатељи су знали да жели да буде драмски писац, али он сам није био сигуран у своје способности.

All his friends knew he wanted to be a playwright, but he himself was unsure of his abilities.

Ове зиме, школска божићна представа била је његова велика шанса.

This winter, the school's Christmas play was his big chance.

Марко је био задужен за писање завршне сцене и био је узбуђен.

Marko was in charge of writing the final scene and he was excited.

Јелена, његова најбоља другарица, била је његов највећи ослонац.

Jelena, his best friend, was his greatest support.

Увек је знала како да га охрабри.

She always knew how to encourage him.

„Марко, ти си одличан писац.

"Marko, you are a great writer.

Мораш само да верујеш у себе!

You just need to believe in yourself!"

“, говорила му је, смејући се охрабрујуће.

she would say, smiling encouragingly.

Марко је тога дана ишао у школу с неким страхом у срцу.

Marko went to school that day with some fear in his heart.

У сали за пробе, Владимир, наставник драме, строго их је гледао.

In the rehearsal hall, Vladimir, the drama teacher, watched them strictly.

Био је поштен, али и захтеван.

He was fair but demanding.

Чекао је да види Марков предстојни рад.

He was waiting to see Marko's forthcoming work.

Марко је дубоко удахнуо.

Marko took a deep breath.

Пожелео је да је све готово.

He wished it was all over.

„Твој сценарио има потенцијал, али потребно је још рада“, рекао је Владимир, прегледајући папире.

"Your script has potential, but it needs more work," said Vladimir, reviewing the papers.

„Не бој се критике.

"Don't be afraid of criticism.

Ово је прилика да учиш.

This is an opportunity to learn."

“Марко је узео обесхрабрујуће белешке и одлучио да покаже свој текст Јелени.

Marko took the discouraging notes and decided to show his text to Jelena.

Њено мишљење му је било важно.

Her opinion was important to him.

Сео је с њом у школском дворишту, док су пахуље тихо падале.

He sat with her in the schoolyard while the snowflakes quietly fell.

„Јелена, шта мислиш?

"Jelena, what do you think?

Да ли је ово довољно добро?

Is this good enough?"

“ питала је анксиозност Марка.

asked Marko's anxiety.

„Пре свега, ово је одлично!

"First of all, this is great!

Ликови су јасни и радња је узбудљива.

The characters are clear and the plot is exciting.

Само додај мало више емоције у завршној сцени“, рекла је Јелена с осмехом.

Just add a bit more emotion in the final scene," said Jelena with a smile.

Добивши нову наду, Марко је радио до касно у ноћ, правећи измене.

Fueled by new hope, Marko worked late into the night making changes.

Сутрадан су се сви окупили у школи за пробу.

The next day, everyone gathered at school for rehearsal.

Ваздух је био испуњен мирисом борова са сценских декорација, а мала светла су трептала у позадини.

The air was filled with the scent of pine from the stage decorations, and small lights flickered in the background.

Међутим, нешто је пошло по злу на генералној проби.

However, something went wrong during the dress rehearsal.

Један од глумаца је заборавио свој текст.

One of the actors forgot their lines.

Паника је захватила просторију.

Panic swept the room.

Марко је пажљиво посматрао.

Marko watched carefully.

Ово је био тренутак да покаже храброст.

This was the moment to show courage.

Зацементрани у свом месту, почео је да диктира промене глумцима.

Rooted in his place, he began to dictate changes to the actors.

Нада је расла у њему док су глумци следили његове инструкције како би заједно исправили сцену.

Hope grew in him as the actors followed his instructions to correct the scene together.

А када је све било готово, сви су запљескали.

And when it was all over, everyone applauded.

Представа је прошла беспрекорно, а завршна сцена је примила одушевљен став од стране публике.

The play went flawlessly, and the final scene received an enthusiastic response from the audience.

Марко је стајао на сцени, окупан светлом рефлектора.

Marko stood on stage, bathed in the spotlight.

Био је преплављен, али и срећан.

He was overwhelmed but happy.

Знао је да је направио разлику.

He knew he had made a difference.

Коначно је поверовао у своју способност и научио да верује у своје инстинкте.

He finally believed in his ability and learned to trust his instincts.

Ова представа је означила почетак његовог пута у свет писања, испод снегом прекривених, божићних светала београдског краја.

This play marked the beginning of his journey into the world of writing, beneath the snow-covered, Christmas lights of the Beograd neighborhood.