Снег је завејао Београд на Бадње вече.

Snow had drifted over Beograd on Christmas Eve.

Аеродром Никола Тесла био је пун путника који су чекали вест о својим летовима.

Aerodrom Nikola Tesla was full of passengers waiting for news about their flights.

Светла на аеродрому трептала су у ритму срећног празника, док су људи нервозно примењивали вести о отказивањима и кашњењима.

The airport lights flickered in the rhythm of a cheerful holiday, while people nervously absorbed the news of cancellations and delays.

Милан, крупан младић с нестрпљивим погледом, враћао се кући.

Milan, a big young man with an impatient gaze, was returning home.

Надао се да ће провести Божић с породицом, а нарочито с Јованом, његовом сестром коју није видео годинама.

He hoped to spend Christmas with his family, especially with Jovana, his sister whom he hadn’t seen in years.

Желео је помирење.

He wanted reconciliation.

Прошле су непријатне речи у прошлости, и сада је осећао како му срце говори да је време да их поправи.

Unpleasant words from the past had lingered, and now he felt that his heart was telling him it was time to mend them.

Јована је стајала у другом делу аеродрома, размишљајући о томе шта је очекује код куће.

Jovana stood in another part of the airport, contemplating what awaited her at home.

Живела је у иностранству и враћала се по први пут после дуго времена.

She had been living abroad and was returning for the first time in a long while.

Бојала се сусрета са братом.

She feared the encounter with her brother.

Знао је да су обоје повређени, и плашила се сукоба.

She knew they were both hurt, and she feared conflict.

Али њено срце је жудело за миром и поновним осећајем породице.

But her heart longed for peace and the renewed feeling of family.

Лука, љубазан али изузетно забринут службеник аеродрома, трчао је унаоколо покушавајући да држи ситуацију под контролом.

Luka, a kind but extremely worried airport official, was running around trying to keep the situation under control.

Његова жеља била је да успостави ред и мир у гомили.

His wish was to establish order and calm in the crowd.

Саопштавао је путницима информације о обнови летова, иако су вести биле малобројне и суморне.

He was providing passengers with updates on restored flights, even though the news was sparse and grim.

Милан је одлучио да не чека више.

Milan decided not to wait any longer.

Од саме мисли да Јована може бити тако близу, а ипак тако далеко, срце му је снажно зебло.

The very thought that Jovana might be so close, yet so far, made his heart ache greatly.

Почео је да лута кроз аеродром, тражећи лице своје сестре у мору непознатих људи.

He began wandering through the airport, searching for his sister's face in the sea of unfamiliar people.

Јована је покушавала да се смири.

Jovana tried to calm herself.

Упутила се до прозора и загледала у снег који је непрестано падао.

She walked to the window and gazed at the snow that kept falling.

Време је било потпуно стало.

Time had come to a complete halt.

Одједном је чула како Лука преко разгласа тражи од путника да остану мирни и стрпљиви.

Suddenly, she heard Luka over the loudspeakers asking passengers to remain calm and patient.

Његове речи су деловале смирујуће, као снежне пахуље које тихо падају на земљу.

His words seemed soothing, like snowflakes quietly falling to the ground.

Како је сат откуцао поноћ, Милан је угледао Јовану.

As the clock struck midnight, Milan saw Jovana.

Стојала је код прозора.

She was standing by the window.

Није се двоумио ни тренутак и полако јој је пришао.

He didn’t hesitate for a moment and slowly approached her.

Јована је осетила његово присуство пре него што се окренула.

Jovana felt his presence before she turned around.

Срели су погледе.

They locked eyes.

"Јована", рекао је тихо, једва гласно довољно да га чује изнад збуњених гласова осталих путника.

"Jovana," he said quietly, just loud enough for her to hear above the confused voices of other passengers.

У том тренутку, све њихове прошлости и несугласице чиниле су се безначајним.

At that moment, all their past and disagreements seemed insignificant.

Лука је посматрао сцену, задовољан што је барем у нечијим срцима успео да донесе празнични дух.

Luka observed the scene, satisfied that he had managed to bring the holiday spirit into at least someone’s heart.

Са благим осмехом наставио је да обавештава путнике о најновијим информацијама.

With a gentle smile, he continued informing passengers about the latest updates.

Милан и Јована одлучили су да напусте аеродром и оду негде на мирно место, где ће моћи да разговарају и опросте једно другом.

Milan and Jovana decided to leave the airport and go somewhere quiet, where they could talk and forgive each other.

Знали су да ће овај Божић бити посебан и пун нових почетака.

They knew this Christmas would be special and full of new beginnings.

Док су одлазили кроз завејане ходнике, Лука је знао да је учинио све што је могао да у овој ноћи, пуној снежног хаоса, донесе мало топлине у људске душе.

As they departed through the snow-covered corridors, Luka knew he had done everything he could to bring warmth to people's hearts on this snowy and chaotic night.

Његова лекција је била да стрес може бити савладан са добротом и емпатијом.

His lesson was that stress could be overcome with kindness and empathy.

Светла аеродрома светлуцала су и даље у ноћи, док је снег настављао да тихо пада, обавијајући град миром Бадње вечери.

The airport lights continued to sparkle in the night, while the snow kept quietly falling, enveloping the city with the peace of Christmas Eve.