Светла су трепетала у ноћи, а Калемегданска тврђава бљештала је као да прича своју стару причу.

The lights flickered in the night, and the Kalemegdan Fortress shone as if telling its old story.

Мраз је покривао стазе, а снег је тихо падао.

Frost covered the paths, and snow was quietly falling.

Бело чудо је учинило да све изгледа чаробно.

The white wonder made everything look magical.

Милош, са рукама дубоко у џеповима, корачао је полако.

Miloš, with his hands deep in his pockets, walked slowly.

Никад није осећао већу жељу да припадне негде.

He had never felt a greater desire to belong somewhere.

Београд, његов родни град, њега више нису примали као што је било у детињству.

Belgrade, his hometown, no longer welcomed him as it did in his childhood.

После година проведених у иностранству, осећао се као странац.

After years spent abroad, he felt like a stranger.

Али овде, на Калемегдану, у ноћи пуне магије и ведрог духа Нове године, у срцу му се појавила нада.

But here, at Kalemegdan, on a night full of magic and the bright spirit of the New Year, hope appeared in his heart.

Милош је знао да ће Јелена бити ту.

Miloš knew that Jelena would be there.

Она, његова најбоља другарица из детињства, била је светска, весела, увек жедна нових доживљаја.

She, his best friend from childhood, was worldly, cheerful, always thirsty for new experiences.

Када је стигао на место где су светлости биле најсјајније, стао је и гледао око себе.

When he reached the place where the lights were brightest, he stopped and looked around.

Људи су се смејали, весело разговарали.

People were laughing, chatting merrily.

Атмосфера је била топла, упркос зимском хладном ваздуху.

The atmosphere was warm, despite the winter chill.

Милош је осећао као да је у причи, али се бојао да ће та прича за њега остати недосањани сан.

Miloš felt as if he was in a story, but feared that this story would remain an unfulfilled dream for him.

Звук звона и музике му је дао храбрости.

The sound of bells and music gave him courage.

Док се сат приближавао поноћи, видео је њу.

As the clock approached midnight, he saw her.

Јелена је стајала са групом пријатеља, смејала се, њена коса светлуцала је под новогодишњим светлима.

Jelena stood with a group of friends, laughing, her hair sparkling under the New Year's lights.

У срцу му је дотад заборављена топлина процветала.

A long-forgotten warmth blossomed in his heart.

Са малим дечијим привеском који је пронашао пре неки дан, у руци, успешним корацима, приступио је.

With a small children's pendant he had found the other day, in his hand, he approached with confident steps.

Осетио је страх, али и узбуђење.

He felt fear, but also excitement.

"Јелена," назвао је кад је био довољно близу да чује његову реч.

"Jelena," he called when he was close enough for her to hear his word.

Она се окренула, пронашла његове очи и заувек престала да разговара.

She turned, found his eyes, and stopped talking forever.

"Милош!

"Miloš!"

" викнула је, раширивши руке да га загрли.

she shouted, spreading her arms to hug him.

Топлина њеног загрљаја истопила је последњу кап његове резерве.

The warmth of her embrace melted the last drop of his reserve.

Подигао је привезак, мали и стар.

He raised the pendant, small and old.

То је био њихов заједнички симбол из прошлих времена.

It was their shared symbol from past times.

"Ово?

"This?"

" Јелена је испрва изненадила, онда насмејала.

Jelena was at first surprised, then laughed.

"О не, ја сам то потпуно заборавила!

"Oh no, I completely forgot about that!"

" Рукама је пригрлила привезак и Милош осети као да време више није битно.

She embraced the pendant with her hands, and Miloš felt as if time no longer mattered.

"Дођи, упознај моје пријатеље!

"Come, meet my friends!"

" позвала је.

she called.

Док је поноћни свод био разнежан бојама ватромета, Милоша су његове сумње напустиле.

As the midnight sky was softened by the colors of fireworks, Miloš's doubts left him.

Ово је био његов дом.

This was his home.

Не због светла и снежних падина, већ због људи, због Јелене.

Not because of the lights and snowy slopes, but because of the people, because of Jelena.

Променили су се обоје, али њихова дружба остала је чврста као тврђава где су се нашли.

They had both changed, but their friendship remained as strong as the fortress where they met.

Док су се веселили и славили, Милош је осетио да му се срце напунило топлином.

As they celebrated and rejoiced, Miloš felt his heart filled with warmth.

Његова јавност је све више постајала део њега.

His public self became more and more a part of him.

Осећао се као код куће.

He felt at home.

И, напокон, био је срећан.

And, finally, he was happy.