Падао је снег над Калемегданском тврђавом, лагано прекривајући древне зидове.

Snow was falling over the Kalemegdan Fortress, gently covering the ancient walls.

Милан је стајао насред уздигнуте терасе, гледајући у стару фотографију коју је понео са собом.

Milan stood in the middle of the raised terrace, looking at an old photograph he had brought with him.

На њој су били он, Јелена и Вук, насмејани и безбрижни, када су били деца.

In it were him, Jelena, and Vuk, smiling and carefree when they were children.

Његовој машти није било краја.

His imagination was limitless.

Сећао се тренутака када су проводили сваки слободан тренутак заједно, делећи снове и планове за будућност.

He remembered the moments when they spent every free moment together, sharing dreams and plans for the future.

Јелена је стигла прва.

Jelena arrived first.

Њено лице је било озбиљно, али топло накратко обасјано осмехом када је видела Милана.

Her face was serious, but briefly lit up with a smile when she saw Milan.

Носила је хандове на бизнис позиве и стално се предавала својој каријери.

She had her hands busy with business calls and was always dedicated to her career.

Свакако, унутра је осећала тегобу због одлуке да се врати у ову прошлост.

Certainly, inside, she felt the burden of the decision to return to this past.

"Здраво, Милане. Како си?" упитала је, грлећи га прецизно, као да је само пола њеног срца било слободно.

"Hello, Milan. How are you?" she asked, hugging him precisely, as if only half of her heart was free.

Неколико минута касније, појавио се Вук.

A few minutes later, Vuk appeared.

Очи су му биле пуне искре и живота, као и увек.

His eyes were full of spark and life, as always.

Желео је да отпутује, да упозна свет.

He wanted to travel, to see the world.

Али данас, он је овде, да види старе пријатеље, и можда са собом понесе нове успомене.

But today, he was here, to see old friends, and maybe take new memories with him.

"Хеј, људи! Недостајали сте ми," узвикнуо је Вук, ширећи руке да их обоје загрли.

"Hey, everyone! I've missed you," exclaimed Vuk, spreading his arms to hug them both.

Трио је стојао на ивици поред тврђаве, погледајући реке где се Сава улива у Дунав.

The trio stood on the edge of the fortress, looking at the rivers where the Sava flows into the Danube.

Било је нешто умирујуће у тој води, као да носи све бриге са собом.

There was something soothing about that water, as if it carried all worries away.

Док су се сећали прошлости, смех и приче измамиле су из њих све старе успомене.

As they reminisced about the past, laughter and stories brought out all the old memories.

Милан је разумео да они више нису исти људи.

Milan understood that they were no longer the same people.

Али желео је да зна може ли ипак да пронађе нешто трајно између њих.

But he wanted to know if he could still find something lasting between them.

"Јелена, Вуче, знам да смо се променили, али ово чувам као нешто драгоцено," рекао је Милан док је показао фотографију.

"Jelena, Vuk, I know we've changed, but I hold this as something precious," Milan said as he showed the photograph.

"Можемо ли... можемо ли да нађемо начин да останемо пријатељи?"

"Can we... can we find a way to stay friends?"

Моменат тишине је омео хладни ветар, док се зима врзмала око њих.

A moment of silence was interrupted by the cold wind, as winter swirled around them.

Јелена је гледала у фотографију, захваљујући ономе што је некада било, док је Вук климнуо главом, осмехујући се.

Jelena looked at the photograph, grateful for what once was, while Vuk nodded, smiling.

"Наравно, Милане. Можда нећемо увек бити овде, али можемо бити ту једни за друге онда кад је потребно," рекла је Јелена, цврсто држећи фотографију.

"Of course, Milan. We may not always be here, but we can be there for each other when it's needed," Jelena said, holding the photograph firmly.

Вук се нагнуо поред ње, додавши: "Живот је авантура, а заједно је боље. Ви сте и даље мој дом у срцу."

Vuk leaned next to her, adding, "Life is an adventure, and together is better. You are still my home at heart."

Снег је наставио да пада, лагано, као загрљај старих времена.

The snow continued to fall, gently, like an embrace of old times.

Док су одлазили, Милан је осетио да није све изгубљено.

As they left, Milan felt that not everything was lost.

Пријатељства могу да еволуирају, да промене облик, али у његовој сржи, остала је потреба за припадношћу.

Friendships can evolve, change shape, but at its core, there remained a need for belonging.

Осећао је мир, схвативши да је поново повезао комадиће свог срца.

He felt peace, realizing he had reconnected the pieces of his heart.

Уздахнуо је и осмехнуо се.

He sighed and smiled.

С годинама, пријатељи су као река - може да мења ток, али увек ће бити ту, негде у близини.

Over the years, friends are like a river - they can change course, but they will always be there, somewhere nearby.