Светлана је шетала кроз Кaлемегдан парк, држећи пикник корпу у руци.

Svetlana was walking through Kalemegdan Park, holding a picnic basket in her hand.

Била је Валентиново, посебан дан за трошење са оним кога ти срце воли.

It was Valentine's Day, a special day to spend with the one your heart loves.

Зимски ветар је још увек носио хладноћу, али сунце се већ играло са првим зрацима пролећа.

The winter wind still carried a chill, but the sun was already playing with the first rays of spring.

Снег је већином нестао, остајући за собом гологране дрвеће и мекани травнати тепих испод.

Most of the snow had disappeared, leaving behind bare trees and a soft grassy carpet beneath.

Милош је седео на клупи чекајући.

Miloš was sitting on a bench waiting.

Као музичар, он је често био у својим мислима, маштајући о великој сцени на којој би једног дана свирао.

As a musician, he often found himself lost in thought, dreaming about the big stage on which he would one day perform.

Видео је Светлану како му прилази и махнуо јој са осмехом.

He saw Svetlana approaching him and waved with a smile.

Његова насмешена личност увек јој је олакшавала дане.

His cheerful personality always brightened her days.

"Здраво, Милоше," рекла је Светлана, седајући поред њега.

"Hello, Miloše," Svetlana said, sitting down next to him.

"Понела сам нешто хране за нас."

"I brought some food for us."

"Сјајно! Увек си знала како да ме угодиш," одговорио је Милош, узимајући сендвич из корпе.

"Great! You always knew how to please me," replied Miloš, taking a sandwich from the basket.

"Зима полако одлази, али још увек је прохладно."

"Winter is slowly leaving, but it's still chilly."

Док су делили оброк, Светлана је вршила у уму планове за разговор.

As they shared the meal, Svetlana was planning a conversation in her mind.

Желела је да му исприча о осећањима која је развила према њему.

She wanted to tell him about the feelings she had developed for him.

Али страх је увек био ту—непознато шта ће Милош рећи, страх од одбијања и, можда најтеже, неизвесност о будућности.

But fear was always there—the unknown of what Miloš would say, fear of rejection, and perhaps most difficult, the uncertainty about the future.

"Милоше," почела је полако, "желим ти нешто рећи."

"Miloše," she began slowly, "I want to tell you something."

Гледао је у очи, очекујући наставак.

He looked into her eyes, expecting her to continue.

Светлана је узела дубок удах, осећајући топлину која јој се ширила грудима.

Svetlana took a deep breath, feeling a warmth spreading through her chest.

"Значиш ми више него што мислиш," рекла је коначно.

"You mean more to me than you think," she finally said.

"Осећам нешто посебно према теби."

"I feel something special for you."

Милош је остао изненађен, и за тренутак је ћутао.

Miloš was surprised and was silent for a moment.

Светлана је наслутила пар тренутака напрегнутог ишчекивања.

Svetlana sensed a few moments of tense anticipation.

"Светлана," Милош је најзад проговорио, "и ја сам те заволео.

"Svetlana," Miloš finally spoke, "I have fallen for you too.

Заиста си посебна за мене."

You are really special to me."

Осмехнула се, осећајући како јој се срце испуњава топлином.

She smiled, feeling her heart fill with warmth.

Заједно, поделили су миг космоса који је био само њихов.

Together, they shared a cosmic moment that was just theirs.

Док је сунце полако залазило, Светлана и Милош су седели у парку, још ближи него пре.

As the sun slowly set, Svetlana and Miloš sat in the park, closer than before.

Ово је било више од пикника; било је то разјашњење које им је дало снагу.

This was more than a picnic; it was a revelation that gave them strength.

Светлана је постала сигурнија у себе, знајући да је одлука коју је донела била исправна.

Svetlana became more confident in herself, knowing the decision she made was the right one.

Будућност је била и даље несигурна, али сада су имали једно друго.

The future was still uncertain, but now they had each other.

И та узајамна веза била је довољан почетак за све што ће тек доћи.

And that mutual connection was a good enough start for whatever was to come.