Хладно зимско јутро обасјавало је малу приобалну варошицу у Црној Гори.

A cold winter morning shone on a small coastal town in Crna Gora.

Са прозора средње школе, могао се видети огромни плави Адријатик, који је мирно шуштао на ветру.

From the window of the high school, you could see the vast blue Adriatik, gently rustling in the wind.

Милош, Јована и њихов професор математике Вук седели су у учионици, припремајући се за регионално такмичење у математици.

Miloš, Jovana, and their math teacher, Vuk, sat in the classroom, preparing for a regional math competition.

Милош је увек био марљив.

Miloš was always diligent.

Његови уџбеници су били пуни пажљиво урађених задатака.

His textbooks were full of carefully done exercises.

Али, притисак такмичења је на њега утицао другачије.

However, the pressure of the competition affected him differently.

Осећао је да му се грешке стално мотају по глави.

He felt mistakes constantly spinning in his head.

Анксиозност га је блокирала.

Anxiety was blocking him.

Јована, његова најбоља другарица, имала је природни дар за математику.

Jovana, his best friend, had a natural gift for math.

Али, лако се расејавала, често мислећи на нову песму коју је чула на радију или на зиму у којој би могла ићи на санкање.

But she was easily distracted, often thinking about a new song she heard on the radio or about winter when she could go sledding.

Њихов учитељ Вук, строг али праведан, желео је да види како његови ученици успевају.

Their teacher Vuk, strict but fair, wanted to see his students succeed.

Али данас је знао да мора да помогне Милошу.

But today he knew he had to help Miloš.

"Милоше, знам да ти је тешко", рекао му је Вук једног дана након наставе.

"Miloše, I know it's hard for you," Vuk said to him one day after class.

"Пробај да се фокусираш на оно што знаш.

"Try to focus on what you know.

Ти си паметан дечко.

You're a smart kid.

Анксиозност је нешто што можеш да пребродиш.

Anxiety is something you can overcome."

"Милош је климнуо главом, али је осећао да му је потребна додатна помоћ.

Miloš nodded, but he felt he needed additional help.

Одлучио је да отвори своје срце и обраћа се Вуку, искрено објашњавајући своје страхове.

He decided to open his heart and talk to Vuk, honestly explaining his fears.

Вук га је пажљиво слушао и предложио му је да постепено тренира мирно угађање и дисање, тако да када дође време за такмичење, знаће како да се смири.

Vuk listened carefully and suggested that he gradually practice calming techniques and breathing, so when the time for the competition comes, he would know how to compose himself.

Дан такмичења је пошао брзо.

The day of the competition came quickly.

Док се такмичење приближавало, Милош осетио како му се срце убрзава.

As the competition approached, Miloš felt his heart racing.

Али онда, сетио се Вуковог савета.

But then, he remembered Vuk's advice.

Усмерио је своје мисли и фокусирао се на свој рад.

He directed his thoughts and focused on his work.

Проблеми су почели да делују мање застрашујуће.

The problems began to seem less intimidating.

Када је такмичење завршено, није освојио прву награду.

When the competition ended, he didn't win the first prize.

Али, осећао се као победник.

But he felt like a winner.

Успео је да савлада себе.

He managed to conquer himself.

Јована га је загрлила и честитала, "Браво, Милоше!

Jovana hugged him and congratulated him, "Bravo, Miloše!

Тако сам поносна на тебе.

I'm so proud of you."

"Милош је схватио да успех није увек у медаљама, већ у томе да превладаш сопствене страхове.

Miloš realized that success isn't always in medals, but in overcoming your own fears.

Са новом самопоуздањем, знао је да је способан за све.

With new confidence, he knew he was capable of anything.

Живот у мирној, живописној варошици настављао је својим током, али Милош сада је корачао са осмехом, гледајући будућност пуним срцем.

Life in the peaceful, picturesque town continued its course, but Miloš now walked with a smile, looking to the future with a full heart.