Снег је тихо падао на кровове Београда, покривајући их белим ћебетом.

The snow quietly fell on the rooftops of Beograd, covering them with a white blanket.

Унутар студентског дома, у малом и сродном простору, Стефан је седео на кревету, осећајући мучнину од обавезе да заврши важан истраживачки рад.

Inside the student dormitory, in a small and intimate space, Stefan sat on the bed, feeling nauseous from the obligation to finish an important research paper.

Време је било хладно, и ваздух у соби био је свеж.

The weather was cold, and the air in the room was crisp.

На његовом столу, иза гомиле књига, стајао је лаптоп.

On his desk, behind a pile of books, stood a laptop.

Неизвесност је владала собом.

Uncertainty filled the room.

Стефан је недавно оперисан и борба са боловима била је свакодневна.

Stefan had recently had surgery, and battling the pain was a daily struggle.

Његов понос није дозвољавао да призна Луки и Марији да му треба помоћ.

His pride didn't allow him to admit to Luka and Marija that he needed help.

Стефан је упркос свему био одлучан да сам заврши задатке.

Despite everything, Stefan was determined to finish the tasks on his own.

Ипак, истовремено, физичка бол и ограниченост у покретима озбиљно су му ометали концентрацију.

Yet, at the same time, the physical pain and limited mobility seriously hampered his concentration.

Лука и Марија су били његови најближи пријатељи, људи који су увек бринули о њему.

Luka and Marija were his closest friends, people who always cared about him.

Осећали су да је Стефан у невољи, те су неколико пута долазили у његову собу нудећи помоћ.

They sensed that Stefan was in trouble, and so they visited his room a few times offering help.

"Допусти нам да ти помогнемо, Стефане", рекла је Марија једног дана док је заратила рамена у знак саосећања.

"Let us help you, Stefan," Marija said one day, shrugging her shoulders in sympathy.

"Можемо заједно радити и биће нам занимљиво.

"We can work together, and it will be fun."

"Стефан је био тврдоглав.

Stefan was stubborn.

"Морам сам све да завршим", одговорио је, одмахујући главом.

"I have to finish everything on my own," he replied, shaking his head.

У сваком случају, рад испред њега није напредовао како је желео.

In any case, the work before him was not progressing as he had hoped.

Време је текло, датум предаје је био све ближи.

Time was passing by, and the deadline was approaching ever closer.

Једне ноћи, покушавајући да избегне помоћ и доказује самосталност, коначно је достигао преломну тачку.

One night, trying to avoid help and prove his independence, he finally reached a breaking point.

Силни бол и фрустрација постали су неподношљиви.

The intense pain and frustration became unbearable.

Док је сат откуцавао до краја рока, Стефан је изненада схватио да су његове резерве снаге исцрпене.

As the clock ticked towards the deadline, Stefan suddenly realized that his reserves of strength were depleted.

Није више могао.

He couldn't go on anymore.

У том тренутку, Лука и Марија су ушли у собу.

At that moment, Luka and Marija entered the room.

Осетили су да му подршка сада више него икад треба.

They sensed that he needed support more than ever.

"Молим те, пусти нас да ти помогнемо", рекао је Лука, стављајући руку на његово раме.

"Please, let us help you," Luka said, placing a hand on his shoulder.

Тај додир, тако једноставан, али пун разумевања, коначно је пробио зид Стефановог поноса.

That touch, so simple but full of understanding, finally broke through Stefan's wall of pride.

Прихватајући руку пријатељства, Стефан је коначно дозволио себи да се ослони на друге.

Accepting the hand of friendship, Stefan finally allowed himself to rely on others.

Заједно су седели за столом, и уз смех и труд, успели су да заврше рад на време.

Together, they sat at the table, and with laughter and effort, they managed to finish the paper on time.

Стефаново срце било је испуњено захвалношћу и новим увидом.

Stefan's heart was filled with gratitude and a new insight.

Када су послали рад, погледали су једни друге с олакшањем.

When they submitted the paper, they looked at each other with relief.

Стефан је са осмехом казао, "Хвала вам.

Stefan smiled and said, "Thank you.

Нисам морао сам ово проћи.

I didn't have to go through this alone."

" Тог зимског дана, у сени снегом покривеног Београда, Стефан је научио праву вредност пријатељства и заједништва.

That winter day, in the shadow of the snow-covered Beograd, Stefan learned the true value of friendship and companionship.

Отворио је своје срце људима који га окружују, схватајући да је дељење борби са пријатељима понекад највећа снага коју можемо имати.

He opened his heart to the people around him, realizing that sharing struggles with friends is sometimes the greatest strength we can have.